Православни манастир св. Никола
Свети Никола

sv.Nikola

Галерија
Добродошли на интернет презентацију Манастира Озрен (св. Николе) Петрово. Божији благослов нека је са вама.

Манастир Озрен (свети Никола)

Постанак манастира Озрен, као и многих других српских манастира, крије се негдје у тами вијекова. Први писани податак о садашњој цркви манастира Озрен је из 1587. године када је поп Јаков из племена Mapић патосао цркву. Народно предање, које се искристалисало у 18. вијеку, а касније и записано, упорно је у тврдњи да је манастир Озрен задужбина Немањића, односно краља Драгутина који је као „сремски краљ“ (1284 – 1321) управљао областима Усора и Соли као зет и вазал угарског краља. Иако народно предање није без значаја и наводи на размишљање ко је и када саградио цркву манастира Озрен, да ли је новоизграђена или обнављана стара на истим темељима или на новој локацији, морамо пажњу поклонити само провјереним историјским изворима који се засигурно односе на онај значајни вјерски и културно -историјски споменик српског народа. По архитектонским и стилским одликама градње манастирска црква би могла припадати 16. вијеку, на шта указује и поменути писани извор. Попа Јакова, одмах послије помена његовог имена у вези са патосањем цркве, сусрећемо као игумана (јеромонах) Јоакима који ће најмање двије деценије стајати на челу бројног манастирског браства и остварити значајан материјални и културни напредак манастира Озрен. Првих година овдје преписује књиге познати калиграфТимотеј Глухи.

О његовом раду свједочи запис на књизи коју је писао 1589. године, а која је касније доспјела у манастир Хопово. Сљедеће године (1590) преписао је монах Тимотеј минеј за мјесец новембар. Послије двије године преписао је, али сада као јерођакон, још једну књигу, Метафраст. Манастир је у 17. вијеку значајан преписивачки центар о чему свједоче књиге које су у њему преписиване 1677. и 1679. године, а касније доспјеле у сремски манастир Раковац. За игумана Јоакима живописна је манастирска црква. Живописање је обављено у периоду 1. септембар 1605. до 31. август 1606. године и у периоду између 1. септембра 1608. и 31. августа 1609. године. Живописање наоса и олтара манастирске цркве обавио је поп Страхиња од Будимља, познати сликар, 1605/1606, а припрату је живописао анонимни сликар 1608/1609. године.

За овог сликара се зна да је живописао и манастир Житомислић. У запису, који говори да је црква 1609. довршена прекривањем и живописањем, помиње овај сликар и бројно монашко братство. Од тада па до аустријско-турског рата (1683 -1699) мало је података о манастиру. Зна се само да је имао велико имање са виноградима и бројна стада стоке. У трећој деценији 17. вијека помињу се јерођакон Евгеније и презвитер Раден из Бољанића.

У вријеме Аустријско-турског рата страдали су бројни манастири и цркве (Липље, Ступље, Папраћа) па и Озрен, али његова црква није порушена. На потоку Крвавац код манастира побијено је манастирско браство. Упад и повлачење војске под Еугеном Савојским, 1697. године, каснији Аустријско-турски ратови (1716 -1718. и 1737 -1739) којима се придружила и епидемија куге током 18. вијека, условили су велико помјерање становништва и манастир Озрен је у тим временима животарио. О њему се брину околни свештеници, црквени „кметови“ и „тутори“, сељаци из околних села, али манастир није имао својих калуђера који би се о њему бринули на најбољи начин. Поправке манастира вршене су тек пред крај 18. вијека. Забиљежено је да је поправка крова извршена 1770. године. Након тога манастир добија калуђере. Тада је вјероватно изграђена и манастирска кућа која је касније (1856) обновљена. Донекле нормализован живот манастира поново је прекинут избијањем Првог српског устанка 1804. Тада су много страдали и манастири и свештеници. Манастир Тавна је спаљен,  а Озрен напуштен, али вјерски живот није замро. Народ и околни свештеници долазили су у манастир, о чему свједоче сачувани записи. Тада је у околини манастира било више парохијских свештеника. Један од њих, прота Марко Марјановић из Мичијевића, са околним свештенством и народом, почиње (1842) обнову манастира након добијања дозволе од турских власти. Залагањем попа Мијата и попа Игњата (1849) саграђена је чесма Калуђерица. Манастир је имао и своје кметове. У предјелу Крвавца биле су кметовске породице Ђурићи и Марићи, а у Кртови Радићи, које је манастир откупио од Абаз-бега заједно са његовом кулом од чијег материјала  је сазидан данашњи звоник. Из овог периода сачувани су подаци о раду манастирске школе, мада је школа радила и раније. Као учитељ помиње се Данило Благојевић. Послије аустроугарске окупације у манастиру је радила редовна српска православна школа. Манастир је 1885. године добио своје монашко братство. Од свештеника Ђорђа Поповића и народа манастир је 1884. преузео јеромонах Петар Иванчевић, а први игуман био је од 1886. до 1892. Тимотије Битановић.

Манастир тада успијева да регулише своје имовинске односе. Земаљска влада манастира додјељује 283 хектара шуме око које се водио спор са Узеирбеговићима из Маглаја јер су хтјели да је присвоје. Манастиру су у посјед остали млин, виноград, шљивик и неколико њива, што је била материјална основа за његов даљи опстанак и развој. Послије игумана Витановића долази игуман Гедеон Марић, који недуго управља манастиром, а од 1893. до 1895. замијенио га је Илија Инђић. Овај игуман ангажује новосадског сликара Николу Димшића да изради нови иконостас. Послије одласка Инђића манастирску управу од новембра 1897. преузима јеромонах Петар Иванчевић. Био је за оно вријеме један од образованијих и писменијих калуђера. Иванчевића је наслиједио јеромонах Василије Ћуковић (1902 – 1908), такође врло образован, који, као и Иванчевић, пише чланке из црквене и народне историје и обичаја и објављује их у БиХ Источнику и Босанској вили. Након Јефтимија Петрића и Рафаила Станивуковића управу манастира преузима Бачванин, архимандрит Леонид Јергић (1910 – 1916). У његово вријеме је учињено много на материјалном унапређењу манастира. Умјесто старог манастирског конака подигнута је нова манастирска зграда као и други објекти. Замијенио га је јеромонах гаврило Вукојев и захваљујући мудрости манастир није страдао током Првог свјетског рата.

Одласком гаврила Вукојева 1920. у манастир су доведене монахиње, али нису остале дуго. За управитеља манастира дошао је архимандрит Данило Билбија, рођен у Грахову. Архимандрит Данило је учинио прекретницу у животу манастира. За његове управе просјечен је пут од манастира до Петрова, бакром покривен кров манастирске цркве, обновљена манастирска чесма Калуђерица, основано дјечије опоравилиште и сл. Архимандрита Данила замијенио је игуман Лазар Марковић, а од 1932. за управитеља поново долази игуман Гаврило Вукојев. Живот у манастиру Озрен, иако са малобројним братством, текао је нормално све до почетка ратних страхота и у нашим просторима 1941. године. Усташе 14. јула 1941. хапсе озренског игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића, спроводе их у затвор у Грачаници, а затим у логор Цапраг, да би из логора били протјерани у Србију. Манастир је током рата био опљачкан, уништена архива, библиотека…

Након рата јеромонах Серафим Љубојевић враћа се у Озрен и 4. септембра 1945. преузима управу манастира. За непуне двије године отац Серафим је успио обновити порушено. Епископ Лонгин управу манастира Озрен повјерава 15. августа 1970.  јеромонаху Сергију Параклису. Млади настојатељ Сергије је ревносно наставио сређивати манастир. Уређен је манастирски конак, прекривен звоник бакром, ограђена читава порта бетонском и гвозденом оградом, набављена и освећана два звона, модерно уређена кухиња, купатила, уведена трофазна струја итд. У његово вријеме је Завод за заштиту културно-историјских споменика вршио чишћење фресака (1973 – 1977).

Синђел Сергије 1979. одлази на студије у Москву, а у манастир поново долази игуман Серафим Љубојевић који наставља започето дјело. Његово преосвестенштво владика Василије, епископ зворничко-тузлански замонашио се 19. септембра 1957. у манастир Св. Николе Озрен. Године 1980. постављен је у цркви нови иконостас, дјело каменоресца Живана Милошевића из Белих Вода код Крушевца, а иконе за иконостас радио је иконописац  јеромонах Павле Калањ, старјешина манастира Градиште код Петровца на мору. Иконе су на иконостас постављене 1981, када је црква украшена и новим црквеним намјештајем у дуборезу. Дуборезац Милан Милошевић из Прељине израдио је царске двери, тронове, Христов гроб и пјевницу. Те године црква је патосана мермерним патосом.

У току је обимна планска реконструкција манастирскоиг комплекса. Уз обнову старих врши се и низградња нових објеката. Иницијатор и идејни носилац овог подухвата је епископ зворничко-тузлански  Василије, који се 19. септембра 1957. године замонашио управо у манастиру Озрен. До сада је реновиран  манастирски конак са преко 50 кревета, а обновљена је и манастирска библиотека. У близини манастира изграђен је и нови конак који има око 70 лежајева  како би бројни ходочасници могли да бораве у манастиру за вријеме својих поклоничких путовања. Планира се да цијели комплекс  прерасте у духовни спортско-рекреативни центар. Данас је манастир Светог Николе поново у процвату. Преглед свега оног што је у манастиру Озрен потекло и током минулих вијекова страдало, али и преостало, не би био потпун без помена великог народног сабора за Велику Госпојину када се окупља хиљаде људи који се овдје моле, причешћу, играју, пјевају. Прохујали су вијекови патњи и страдања, обнова и надања, а манастир Св. Николе Озрен остао је да свједочи о неуништивом духу свог народа.

У акцији РТРС „За љепши кутак Српске“ манастир је 2008. године добио специјалну награду.

Милка Ћосић,
кустос историје