Почетна / Историја манастира

Историја манастира

Датирање манастира Озрен, као и осталих манастира у сјевероисточној Босни, крије се негдје у сјенкама далеке прошлости. Први писани помен Озрена је натпис уклесан изнад врата, гдје се спомиње 1587. година, када је отац Јаков патосао храм. У народу овог краја влада вјеровање да је манастир Озрен као и остали манастири задужбина славне лозе Немањића. Да народно предање има основа поткрепљено је и народном поезијом гдје се набрајају задужбине великог жупана Стефана Немање а по ријечима Светог Саве:

Није бабо расковао благо

на наџаке, ни на буздоване,

ни добријем коњ’ма на рахтове

већ је бабо похарчио благо

све градећи многе задужбине.

Рачу цркву украј воде Дрине,

И Папраћу близу Борогова,

И Возућу крај воде Криваје,

Озрен цркву насред Босне славне,

И Гомељу на граници сувој,

Моштаницу у Крајини љутој…

— Кашић, 1982. стр.54.

Старији историчари сматрају да је манастир Озрен задужбина краља Драгутина, што донекле има ослонац у историјској чињеници јер је краљ Драгутин заиста у периоду 1284—1316. године управљао територијом на којој се манастир и налази.

Када је краљ Стефан Драгутин 1284. године примио на управу сјевероисточну Босну, као зет и вазал мађарског краља, затекао је овдје тројаку вјерску ситуацију. Као зет римокатоличког двора у духу Немањићке политике, Стефан Драгутин није дирао у римокатоличку цркву гдје је она имала дугу традицију. Он је у овој области Усора и Соли тежио да искоријени трећу јеретичку тзв. „цркву босанску“ која се крајем ХП вијека појављује као уточиште многих јеретика који су побјегли из православних и римокатоличких земаља. Архиепископ Данило у „Животима краљева и архиепископа српских“ описује како је краљ Драгутин многе јеретике обратио у хришћанску вјеру и присајединио их светој саборној и апостолској цркви. Колико је у то вријеме подигнуто цркава и манастира свједочи и чињеница да је овај дио Драгутинове државе имао и засебног епископа „босанског“.

Крст испред манастирске цркве

Према „Троношком родослову’“ у коме је забиљежено предање о задужбинама краља Драгутина не спомиње се манастир Озрен, него манастири Рача, Ловница и Папраћа.

Ипак према подацима Илариона Руварца (1878.) сматра се да су сви ови манастири могли бити подигнути и прије турске управе. Манастир Тавну и завршетак Папраће својим градитељством остварили су синови краља Драгутина. Према писаним историјским изводима закључује се да манастир Озрен свој процват доживљава управо у другој половини XVI и почетком XVII вијека. Градитељске одлике озренске цркве, нарочито архитектонска декорација, говоре о настанку грађевине у периоду после 1557. године што потврђује податак о процвату у периоду XVI и XVII вијека.

С пуном сигурношћу се не може констатовати да ли је садашњој цркви Светог оца Николе претходила нека старија, можда Драгутинова задужбина.

Да ли је тај период био препород у историји Озрена или обнова два и по вијека старијег манастира остаће питање на које се одговор може наћи само детаљнијим археолошким истраживањем. Архитектуру озренске цркве карактерише српско црквено градитељство XVI вијека. У то вријеме владала је уредба турске власти гдје је дозвољена обнова хришћанских богомоља само тамо гдје су оне постојале прије турске окупације. По тој уредби, све новосаграђене цркве требало је порушити, свештенство строго казнити, а кадије у чијем се кадилуку подигне црква или знамење крста, одмах свргнути са власти.

Те одредбе су непосредно утицале на православну црквену архитектуру, па се и натпис уклесан изнад врата манастира Озрен сматра за потврду да је отац Јаков поставио патос на обновљеној, оштећеној или уништеној манастирској цркви.

О томе да је на планини Озрен већ 1557. године постојао манастир, свједочи податак да се отац Јаков те или сљедеће године замонашио, те као игуман Јоаким постао старјешина манастира. Поједина села у околини Озрена (између Грапске и Грачанице) носе назив Прњавор, па се претпоставља да су она била манастирска имања. Монах Тимотеј у свом запису у „панегирику“ 1589. године у Озрену спомиње игумана Јоакима.

Сљедеће године тај исти монах је писао у Озрену минеј, а три године касније (1592) један „Метафраст“, у вријеме игумана Јоакима, гдје се потписивао као јерођакон.

Постоји вјеровање да је монах Тимотеј био глув и да се Божијом милошћу излијечио од глувоће. То напомиње у свом запису из 1592. године, гдје каже да је: „… дванаест година био глув и да му је у ушима лупало као да чује громове и страшна ратна оружја.“ Будући даје постао јерођакон, а касније јеромонах, ово се потврђује, јер даје остао глув не би био способан за вршење светих богослужења.

Према манастирским подацима, озренска црква је живописана између 1605. и 1606. године, о чему говори натпис у којем се наводе имена игумана Јоакима и седам јеромонаха.

Ктитор фрескописа управо је био игуман Јоаким што се потврђује на једној фресци која га приказује са свитком који предаје Светом оцу Николају, патрону храма. Технологија живописа која је анализирана при утврђивању датирања свете цркве управо говори да фреско-сликарство није осликао исти мајстор што потврђују разлике у квалитету између горњих и доњих дијелова наоса. Сматра се да су године 1605. и 1606. везане за Апеско-сликарство оца Стоахиње. а да живопис у зони сокла датира из ранијег периода, гдје се запажа квалитетнија малтерска подлога и гдје је више пажње посвећено технологији традиционалног византијског фрескописа. Током 1608. и 1609. година фрескама је украшена и припрата озренске цркве, а за мајстора се сматра исти онај који је осликао цркву манатира Житомислића.

О разликама у квалитету живописа, као и предању о Драгутином ктиторству, могуће је још увијек говорити само рјечником претпоставки, те и само датирање Озрена, до неких поузданијих открића, остаје отворено питање.

 manastir01

Бурна историјска дешавања овог краја нису заобишла ни манастир Озрен. Наиме, током 17. вијека, у овом манастиру било је бројно монаштво, а само манастирско имање било је огромно, са доста стоке и винограда. Аустријско-турски рат 1690. године приморао је озренске монахе да напусте манастир. Двадесет монаха који су остали, злочестиви Турци су посјекли пред самом светом црквом.

Током XVIII вијека манастир је запустио и о њему се бринуло вриједно и побожно становништво околних насеља. Страдање православног свештенства као и самих вјерних који су бринули о манастиру настављено је и током XVIII вијека. Тако су нпр. оца Игњата из Мичијевића одвели у Травник, распели га, гдје је овај страдалник шестога дана предао своју мученичку душу своме Творцу коме је вјерно служио.

Обнова манастира започета је 1775. године и везује се за требињске калуђере Јоаникија и Јосифа. Након Првог српског устанка Озрен је поново напуштен, а турска освета пала је и на тадашње свештенство.

Прва половина XIX вијека (1834, 1842. и 1848.) овом крају доноси сељачке буне, а најпознатија је била тзв. поп Јовичина буна 1834. године. Турска одмазда је била велика, а поједини подаци говоре да су Турци посјекли или објесили 758 хришћана. То је трајало све до 1839. године када је хатишерифом успостављен нешто повољнији статус хришћана.

То је био довољно снажан повод да свештеници са својим напаћеним народом започну поново обнову свога Озрена. О овој обнови постоји запис и у Требнику московског издања, за који се сматра да је дар цара Александра свештенству и монаштву манастира.

Да је и у то вријеме, наизглед повољнијих прилика за хришћане, долазило до страдања свештенства, говори податак о свештенику Ристи Ковачевићу који је ишао Омер-паши Латасу да обезбиједи боље услове живота и рада у свом крају. Сматрајући ово као оптужбу, локални бегови су га позвали у Маглај одакле се никад није ни вратио.

Званична обнова почиње 1842. године, када је добијена дозвола од турских власти. Обновује предводио прота Марко Маријановић, док су 1849. године отац Игњат и отац Мијат саградили предивну манастирску чесму – Калуђерицу. У то вријеме се око чесме налазило 80 дрвених колиба за смештај вјерника о великим црквеним светковинама.

Народно просвјећивање је у турском царству (а и у осталим средњовековним хришћанским државама) спадало у домен цркве па су многе црквене општине имале своје школе гдје су дјецу учили свештеници или посебно плаћени учитељи тзв. „даскали“. Школа је постојала и у манастиру Озрен, али због историјских страдања архивски материјал није сачуван. Писци с краја XIX вијека описују како је овдје околно свештенство с народом 1856. године обнављало древне манастирске ћелије из 1775. године, гдје набрајају да је у доњем дијелу била школска дворана и учитељев стан.

Касније је отишао за учитеља у Осјечане, а од 1870. године у записима се среће као јеромонах, иако се тачно не зна гдје се и када замонашио. У близини манастира налази се вода „Даниловац“ која је према предању име добила по учитељу Данилу.

manastirМанастир је 1878. године добио нову физиономију када му је дограђен звоник, а од 1885. године у манастиру се поново скупило монашко братство које је одмах оформило школу.

Никола Димшић, новосадски сликар, 1895. године израдио је нови иконостас за свети храм у Озрену. Тај иконопис се сад налази у цркви села Бољанић. У Другом свјетском рату црква је оштећена бомбардовањем, манастирска ризница опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су 1941. године одвеле у логор. Јеромонах Серафим се вратио у свој Озрен те тешке 1945. године. Одмах је и започео, по четврти пут, окупљати манастирско братство.

Од 1992. године у манастиру Озрен налазе се мошти, десна рука, Великомученице Огњене Марије.

У манастиру Озрен данас се одвијају велики градитељски подухвати.

Наиме, по благослову Његовог Преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Василија, који је иначе и носилац и идејни иницијатор пројекта, врши се планска реконструкција манастирског посједа уз градњу нових објеката. План је, према ријечима јеромонаха оца Данила, да комплетно манастирско окружење прерасте у један духовни спортско-рекреативни центар. У изградњи су нове канцеларије, библиотеке, велики импресивни економски објекат (почет августа 2002. године), нова ограда и много тога што на први поглед даје свеобухватну и брижљиво планирану градитељску новину.

Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине, на сједници одржаној од 4. до 8. марта 2003. године, прогласила је Грађевинску цјелину – Манастир Озрен са фрескама – националним спомеником Босне и Херцеговине.