Почетна / Живопис

Живопис

Отац Страхиња из Будимља је имао велики значај не само због живописа цркве у Озрену него и због повезивања овог манастира са широким српским духовним просторима. Наиме отац Страхиња је живописао манастир Пиву и цркве у Пљевљима, Бијелом Пољу, Морачи, Подврху код Бијелог Поља, Добруну и Градишту у Паштровићима и др., и на овај начин дефинисао цјеловитост нашег националног стваралаштва у тешким временима робовања под Турцима. Отац Страхиња је његовао препознатљив стил физиономије са доминантним главама на којима се истичу крупне очи смјештене испод изражених обрва. Стручњаци кажу да овакав стил карактерише велико иконографско знање и завидно теолошко образовање. То најбоље доказује композиција „Очинства“, фреске Свете Тројице, а која је смјештена у самом своду олтара.

С обзиром да је црква манастира посвећена Sveti-NikolaСветом оцу Николају, прије уласка у лађу цркве (наос), на вратима у полукругу тимпанона налази се насликан лик Светог Николе, манастирског патрона и молитвеника пред Богом. На западном зиду приказане су сцене великих испосника и подвижника као што је старац Зосим када причешћује Свету Марију Египћанку. На другом западном зиду насликан је игуман Јоаким као неко ко је бринуо о довршавању и украшавању цркве.

Животу Светог Николе посвећен је највећи дио простора на зидовима припрате. У тимпанону изнад улазних врата налази се добро очувана фреска Пресвете Богородице са младенцем Христом, тзв. „Богородица Умиљенија“. Одмах поред врата су насликани ликови Светог арханђела Михаила и Гаврила. Лик Светог арханђела Гаврила је знатно оштећен док се код лика Светог арханђела Михаила налази и текст на свитку који говори о његовој узвишеној служби у небеској јерархији. У преводу текст гласи:

Божји сам човјек ја,

архистратиг маченосац,

високо уздижем оружје,

све који не прилазе

с вјером у дар Божји

немилосрдно ћу посјећи

— Кашић, 1982. стр. 64

Управо овај текст упућује на неопходност искрене вјере при уласку у свети храм Божији. У олтару који представља „светињу над светињама“, јер се ту дешава света евхаристија, највиша хришћанска света тајна, осликано је „Поклољеље Агнегу“ као одавање части евхаристији, бескрвној жртви Христовој. Ту се Христос поново облачи у материју и под видом хљеба и вина физички се сједињује са свештеницима и вјернима. Ова композиција представља црквено-зидно сликарство XIII вијека и најприје се среће у Сопоћанима.

Озренску припрату је радио други мајстор чији стил се помало разликује у односу на оца Страхињу. Он употребљава пастелне боје и ликови су нешто складнији, виткији са мирним покретима што у оку стручњака показује манире критских сликара. Старе царске двери из XVII вијека пренесене су нешто касније у музеј епархијског двора. На њима нема дуборезних украса а оштећено сликарство је пресликано руком непознатог мајстора. У овај исти музеј из Озрена је пренесена и икона „ПеШ“ рад чувеног сликара с почетка XVII вијека Емануела Ламбардоса.

Умјетничку вриједност икона допуњује и чувени српски сликар из Темишвара Сава Петровић који је 1847. године осликао на платну икону Вазнесења Христовог. Све ово упућује на не само духовну него и умјетничку, историјску и националну вриједност овог манастира, те стога намеће потребу за мобилност свих како би се она сачувала, надградила, а манастир што више посјећивао.